################################################################
08.01.2012. Ngwe Saung
Još jedna noćna vožnja ovaj put za Yangun, prošlo je relativno ok i još je noć dok se iskrcavamo na kolodvoru u Yangunu. S Tomom odlučujemo potražiti taxi, žena mu je u komi, jako joj je loše, dala sam joj aktivni ugljen i tablete za vožnju protiv grčeva, ali to djeluje sporo. Dogovaramo taxi da nas vozi na drugi kolodvor s kojeg nam rano ujutro kreće bus za Ngwe Saung, i svi se ukrcavamo s tim da cura sjedi naprijed a nas 4 se stišće odostraga. Njoj je toliko loše da zaustavlja taxi jedno par puta i riga, bože stvarno mi je žao kad je vidim da se pati, najbolje bi bilo da se što prije dočepa nekog kreveta ali kad si na takvom putu nemaš puno izbora, ograničen si vremenom i planom puta zato su odlučili nastaviti do NS jer će tamo ostati 4 dana pa će se ona moći oporaviti. Uglavnom nakon jedno 3 gadna zaustavljanja stižemo na kolodvor Hlaing Thar Yar terminal, bus bi trebao krenuti u 7.00., i ima još mjesta. Prodaju nam kartu za 9000kyata, 1000 više nego što sam čitala da bi trebala koštat, a i natrag je koštala 8000 pa mi se čini da nas je možda zavalio ili je cijena viša jer je ovaj bus bio u puno boljem stanju od onog kojim smo se vraćali. Imamo još skoro 2 sata do polaska pa se klatimo po kolodvoru. Nalazimo neku zalogajnicu koja radi i bacamo se na klopu, ja još pod dojmovima od curke koja je dušu ispustila rigajući, jedem samo one debele dumplingse od tijesta s punjenjem i čaj, da budem ziher, a dečki deru po mesu i riži. I ovaj je bus bio podnošljiv iako opet za nijansu gori od onog prije , al barem je svatko imao svoje sjedalo. Naravno putem utrpavaju još ekipe pa im daju male plastične stolčeke da sjede u sredini.
Vozimo se kroz deltu rijeke Ayeyarwady ili kako smo je mi u školi zvali Irrawady, taj je dio bio pogođen uraganom prije nekoliko godina, i zabranjen je za turiste, pa je još uvijek dosta policijskih kontrola putem. Na jednoj kontrolnoj točki su čak izvadili nekog frajera čini mi se Francuza iz busa i priveli ga, i nije se više vratio u bus. Stajali smo i na naplati cestarine , iako mi nije bilo jasno što naplaćuju jer su im ceste horor; pune rupa i samo jedna traka.
Vožnja je jako slikovita, prolazimo kraj brojnih sela, koja su okupljena i ograđena i gotovo skrivena od pogleda s ceste iza drveća i bambusa. Kuće su sve sojenice, na visokim drvenim štapovima bar metar i pol iznad zemlje. Zatim prolazimo kraj nepreglednih polja riže; neka su već obrana, neka su tek posađena a neka skroz zelena, vjerovatno spremna za berbu. Svaki su pedalj zasadili rižom, sade u kanale pored kuća u kojima ima vode, i sve rade rukom. U kanalima se kupaju patke i vodeni bivoli. Stali smo kratko u Pathainu, gdje smo jeli onu burmansku gozbu s više vrsta jela, ali nisam prošetala okolo jer nije bilo dosta vremena. Koliko sam vidjela Pathain, je zapravo veće selo, kuće su uz cestu, djeluje dosta siromašno, možda je to neko predgrađe pa centar nisam vidjela. Nakon Pathaina ima još nekih 2 sata vožnje( ukupno oko 6 sati). Već mi je guzica drvena od sjedenja cijele noći i pola dana. Cesta postaje još uža i stalno se bus penje gore na brdašca i spušta, i zavoj je na zavoju. Nimalo ugodno za vozit se s punim trbuhom. I krajolik se promijenio, nema više polja riže, više je suho i ulazimo polako u tropsku šumu, vani je već jako vruće pa ne pomažu ni otvoreni prozori, klima je naravno science fiction u ovim busevima, zapravo ima klima ali tropska;-).
nepregledna polja riže na putu do Pathaina
putem stalno prelazimo preko rukavaca delte rijeke
kuće su na štapovima
selo uz cestu
na rijeci ima i plovećih vrtova
Napokon stižemo u selo Ngwe Saung. Vani je jebena vrućina, znoj se cijedi niz leđa. Izlazimo iz busa i malo se muvamo i čekamo da nas netko zaskoči s nekim smještajem, što se uskoro i dešava. Dolaze nam 2 dečka jedan nam nudi neki resort hotel Ambo za nekih 30 USD za nas troje, a jedan je iz onog Shwe hin tha kojeg preporučuje LP ima bungalowe na plaži i taj smo prije i htjeli ali od njega ima nekih pola sata do sela a od ovog Ambo samo 10 minuta a dečkima se to više sviđa, pa odlučujemo otići pogledati Ambo. Nakon stvarno samo 10 min. dolazimo do šatro resorta. Ima dva reda povezanih bungalova, jedni su na kat sa obiteljskim sobama a ova naš je prizemnica sa terasom, sobu još sređuju, nekaj su žbukali pa su nam na brzinu to prefarbali da ne gledamo žbuku, al nama se sviđa. Lajkamo skroz. Bungalov ima zgodnu terasicu sa stolcima koja gleda na more i na samoj je plaži, a na plaži nema nikog samo tu i tamo slučajni prolaznici koji šeću ili lokalna ekipa koja skuplja školjke, milina.
Imamo dva kreveta ali su dovoljno veliki da na jednom može spavati dvoje, kupaona je ok, moglo bi biti čišće, ali domaćini su pravi što god treba će donijeti. Doručkuje se u posebnom dijelu, natkrivenom i naravno pogled je na more, a doručak standard; 2 tosta, pekmez, kava i banane.
U selu smo kupili rum , kolu i banane, pa se opuštamo uz rum- kolu ali vrlo kratko jer se odmah bacamo na plažu. Nema boljeg osjećaja nego se nakon nekih 18 sati puta baciti u toplo more. Nisam previše očekivala od ove plaže jer je zapravo uz deltu rijeke pa je baš zato oduševljenje još veće jer je plaža raj na zemlji. Pijesak je žuto- sivi, valova gotovo da nije bilo, što je čudno za ocean, plaža duga dokle god ti pogled seže, uz plažu palme, par razvaljenih ležaljki i drveni suncobran – ko to more platit. Uživamo i bacakamo se ko ribice, plutamo satima, jer je more pretoplo. Gledamo lokalnu ekipu koja skuplja neke školjke koje skaču i zakapaju se u pijesak kad dođe val, po plićaku. Ima i hrpa crvenih rakova na plaži koji zapale u rupu ko munje kad im se približiš, a na plaži su napravili nevjerovatne oblike i crteže sa svojim kopanjem rupa. Stari i ja smo otišli malo prošetat do onog Shwe hin tha i bome smo se dobro nahodali po plaži još bar 20-tak minuta do tamo, tamo su neke stijene u moru i blizu je neki skuplji resort sa odurnim, nekulturnim i debelim Rusima koji su se dernjavili u moru, i tu su se nasrali. Blizu je i neki mali otočić, ali već je bio sumrak pa nismo plivali do njega nego smo se vratili natrag jer nas je morila glad. Inače u selu nema struje od 6 ujutro do 6 popodne tako da smo čekali 6 da poštekamo telefone i fotiće na punjenje i odemo u selo. Soba nema klimu ali ne vidim ni što će nam kad nema struje.
stari na plaži ispred našeg bungalowa
milinica
burki ispred naše terasice
suncobran i ležaljke, malo su u raspadu al hookers
Idemo cestom do sela a ne uz plažu jer je ljuta glad, selo je zapravo opet samo jedna cesta i kuće uz nju, ima dosta restorana a glavna je klopa sea food. Obećali smo dečku koji nas je odveo do hotela da ćemo jesti kod njega ali tamo nema nikog a ne volimo jesti u praznim restoranima pa tražimo dalje. Na kraju dolazimo do jednog gdje nam se čini da sjedi dosta ljudi i da nije preskupo, i sjedamo. Neki simpatični i pričljivi konobar nas poslužuje, i donosi nam ribu da biramo kaj ćemo jesti. Ja sam uzela red snepera, to je bijela riba, burki je uzeo noodlse sa školjkama a stari repove od škampi na žaru, porcija je oko 4000kyata ili 28kn, napokon da se malo počastimo, fakat žniramo cijelim putem jer smo na tankom budžetu, a na morske specijalitete smo već dugo nabrijani, a ovdje fakat nisu skupi. Lijepo smo se najeli i još zasladili s onim karamelama koje rade od sugar palma, super. Konobar nam je dofurao neku teku u koju ekipa iz raznih država nekaj piše pa nas je zamolio da i mi nekaj napišemo. To nas je zabavilo još neko vrijeme. Vraćamo se u hotel na ćorku, a uz put se raspitujemo o prijevozu do kampa sa slonovima. Do tamo nema busa ali možeš se dovest onim koji ide do Pathaina pa zamolit da te puste van, al to nam je kasno, ili rentat skuter za 8000kyata dnevno što buraz ne želi , ili rentat bicikle za 1500kyta al to nam nije drago jer smo vidjeli da je cesta nezgodna, stalno neko brdo pa spuštanje a kažu da do tamo ima 8 mi mislili km a pokazalo se milja što je bio kobni zajeb, ili možeš platit taxi skuteru da te vozi za 8000kyta do tamo a to nam se čini previše. Odlučit ćemo ujutro, ali sviđa nam se ideja s biciklima, bilo je super u Baganu pa možda bi bilo dobro i sad to odradit biciklom. Odlučit ćemo ujutro. Dolazimo u sobu ,a soba je puna komaraca, srećom imamo aparat pa ga palimo, dok su bili otvoreni prozori kroz njih se čulo more, šum valova koji po noći za plime dođu skoro do dvorišta hotela. Milina.
ribari vuku mrežu
burkijeva slika- zalazak sunca
još jedna odlična burkijeva slika
09.01.2012. Ngwe Saung i kamp slonova
Dižemo se oko pol 8 da stignemo u kamp što prije, dok nema vrućine, a i radi samo do 12. Mažemo po doručku i odlučujemo po plaži doći do sela. Big mistake. Uz put gledamo ribare kako vade mrežu, pa neki nasukani brod, pa par kuća uz na rubu paže, i hodamo i hodamo već dobrih pola sata a sela nema, već sunce lagano prži, vrijeme nam curi počinje nervoza. Trebali smo odavno stići ali ništa, već dolazimo do nekih hotela i onda nam sine, onih par kuća na rubu plaže su selo, koje smo odavno prošli. Vraćamo se natrag a burki se baca u more, što se kasnije pokazalo kao loša ideja jer je bio mokar i nismo mogli kombinirat nijedan drugi prijevoz. U selu nam se čak neki čovjek auto ponudio da nas vozi dok nije vidio burkija mokrog ko miš i odustao. Bus je kretao dosta kasno pa smo odlučili uzeti bicikle, već je bilo skoro pol 10 dok nam je frajer složio bicikle, sunce je već pržilo na najjače a moja vesela ekipa i ja smo se uputili nadobudno u avanturu ne znajući kolki nas put čeka. rekli su nam da ima 8 mi mislili km a ono ispalo milja. Ju-hu. I tako udarili mi tempo, kad ono stalno gore pa dole, a bicikli starinski pa kad ideš gore moraš gurat, i tako nebrojeno puta, a sunce piči i prošlo već sat vremena prošao i onaj bus, ja lagano rikavam, ova me dva kretena ostavila i odjurila naprijed, kad mi se zapleo ruksak u lanac i otpao mi lanac, njih nema ja gledam onaj masni lanac, pokušavam ga vratit, kak da ne. I kao prava pičkica zaustavljam nekog motoristu koji mi je pomogao vratit lanac, sjedam natrag na bajs već nervozna i umorna, vidim neću stići do slonova i odlučujem se zaustavit kod neke kuće, dućana, tamo je bio neki dečko s motorom malo pričam s njim i curom iz dućana i objašnjavaju mi da do kampa imam još toliko da sam na pol puta. U majke ti, ne mogu ja to. Pitam ja dečka kolko bi bilo da me otfura tam i natrag, dogovorim vožnju, ostavljam curki bicikl i bye, bye. Ubrzo stižemo moju ekipu, i mašem im s motora, naravno i stajem i velim kaj se desilo i odem dalje. Ma s motorom je super, brzo dolazimo, i tamo nas dočekuje neki čovjek koji vodi kamp, dobro priča engeski pa sam s njim malo porazgovarala. Skužim da nema šanse da moji dečki dođu na vrijeme u kamp jer zatvaraju u 12 a već je skoro 11, i dogovorim da on i moj motociklista odu po njih a ja ću mu platit na kraju za to nešto više. Dok su njih dvojica išli po njih ja sam sama s nekim dečkom otišla do slonova.
Kamp ima 9 slonova, tamo ih uče raditi u šumi, zapravo treniraju ih za rad i privikavaju na ljude. Imaju slonove od 5-12 godina, i onda ih puštaju. Kamp je pod državnom upravom, ulaz je 5 usd, a jahanje na slonovima još 5 usd. Radi od 8-12, i u 12 puštaju slonove natrag u prirodu gdje se i hrane, a ujutro idu po njih opet u šumu. Jutros su falila 2. najmanji koji je jako bolestan i zatvoren i jedan kojeg nisu našli u šumi, taj je došao tek u 12 sa svojim čuvarom, koji ga je tražio cijelo jutro. Može se kupiti i kantica šećerne trske za 1000kyata i hraniti slonove.
Kamp je smješten usred đungle, uz neki potok, prava divljina, tamo živi par obitelji koje brinu o slonovima, imaju na vrhu brda i školicu za desetak đaka koji su kao ptičice ponavljali u glas za učiteljicom neku pjesmicu.
Prvo sam srela dva slona koja su uz rijeku pasla, onda je jedan bio uz stazu prilično pitom, pa dva koja su bila naslonjena na stupove kraj kuće, na čijem je pragu sjedila mlada burmanka s djetetom u naručju. Ja sam izvadila banane iz torbe i gulila ih slonovima, na što je ekipa odvalila od smijeha i objasnila mi da ne moram gulit za njih banane, da oni rado jedu i koru.
Bio je još jedan mladi slon prilično bojažljiv, dok sam se ja malo upoznavala sa slonovima, dečki su stigli, već fest umorni ali sretni kaj su ipak stigli.
Brijemo s ona dva slona kraj kuće koja su najpitomija, uzeli smo kantu trske i hranimo ih, burki ih grli sretan ko malo dijete. Uživamo u druženju s tim predivnim, pametnim, ogromnim plemenitim životinjama. Penjali smo se na njih i jahali bez košare što je bilo prilično scary, ali stvarno uzbudljivo.
cura s djetetom
na slonu bez košare
ova dva su nam najdraža
ovog sam jahala kroz šumu
malo straha i puno adrenalina
Pripremili su nam ih za jahanje, stavili košare na slonove i svako je dobio svog slona i svog vodiča, moj je bio manji onaj koji je stajao kraj puta. Krenuli smo kroz šumu, pa smo prelazili potok, pa smo išli kroz vodu, uživali i naslikavali se. jahanje traje jedno pol sata i već je došlo 12 sati, kada puštaju slonove. Zanimljivo da nije bilo ni jednog stranca taj dan u kampu.
Ovo je bilo neprocjenjivo iskustvo, možda i highlight našeg putovanja, tih sat i pol druženja sa slonovima.
pripreme za pokret
jahanje kroz šumu
preko rijeke
burki i slon
rijeka koja ide kroz kamp
Pozdravili smo se sa dečkima i sa slonovima, sjeli na motor i odvezli se do bicikla. ja sam bila debeloj prednosti jer je moj bicikl bio bliže selu, trebalo mi je nekih 45 min. do sela, skapala sam skoro jer je već bilo jedan i sunce je nemilice pržilo. Nitko sretniji od mene kad sam napokon ugledala selo( možda su njih dvojica ipak bila malo sretnija jer su oni još 45 min duže vozili).
Na štandu sam opet nakupovala banane i odjurila u bungalow, hitila bajs na pod i bacila se u more, trebalo mi je sat vremena plutanja da dođem malo k sebi i da nestane ona ljubičasta boja koju sam dobila u licu od vožnje uz brdo. Moji dečki su došli nakon sat i pol jer su još stali u birtiji i ubili po 2 pive da se malo oporave. Dok sam plutala neka bakica je prošla po plaži sa pečenom ribom na štapu u košari( mislim da je opet onaj red snepper) koštala je 1000kyata, nisam je kupila jer sam se naždrla banana, ali nije loša ideja za ručak, a i jeftino je.
Nakon praćakanja koje je trajalo cijelo poslijepodne, počeli smo iz dosade skupljat one školjke koje skaču i vrlo brzo smo skupili pola vrećica, užicala sam cure iz našeg hotela da nam ih skuhaju, bez problema su pristale, ali su nas upozorile da su pune pijeska, iako ih cijene jer imaju ljekovita svojstva. Bacili smo se na kuhane školjke i sve pojeli iako nam je pijesak hrustao pod zubima, ipak je to bila naša lovina.
Lijepo smo se namontirali i biciklima krenuli u selo po plaži.
Svakih stotinjak metara neka je ekipa izvlačila mrežu, jednu samo čak i dočekali da izvuku, i oduševili se kad smo vidjeli da su ribari svoj ulov podijelili sa svakim mještaninom koji je došao s vrećicom po malo ribe, natrpali su svakom punu vrećicu i tako darovali pola ulova. Takva nesebičnost i darežljivost nas je dirnula do suza. Dječica su skakala i kupala se oko ribara. Još jedan neprocjenjiv prizor jednostavnosti, ljudskosti i dobrote.
obitelj kod koje su moji dečki ostavili bajseve
pogled s naše ležaljke
slike u pijesku koje potpisuju rakovi
plaža je nepregledna
burki slika zalazak
selo kad se gleda s plaže
nasukani brod
jedemo ulov- školjke a prilog je pijesak
plaža u soton
ribari
vesela dječica
bogati ulov
mlada žena s bebom
plivači malo cvokoću nakon kupanja
svi nose vrećice s ribom, nitko nije otišao praznih ruku
ribari
Još puni dojmova dolazimo u selo i tražimo nekaj za jesti, odlučujemo se danas za burmansku gozbicu, fina je riba al jebeš to od tog si gladan za sat vremena. Sjedamo na ulaz u selo u lokalnu birtiju gdje ekipa dolazi gledati Tv, popit rum s vodom i malo se družit. Naručujemo jelo i opet dolazi hrpa zdjelica, juha i čaj. Sve izgleda super fino, al onda se desi pizdarija, dok je burki točio čaj oiz termossice, ispao je čep i vrela mu se voda prolila po cijeloj ruci. Počelo je jako crvenit a gazda je donio medicinu- ni manje ni više nego pastu za zube i s njom mu namazao ruku, i smirilo se za nekih pol sata, ali kada je sutradan burki oprao pastu počeli su izbijat vodeni mjehuti po cijeloj ruci. Izgledalo je prilično gadno.
selo
selo Ngwe Saung
opet burmanska gozbica
burki i karambolirana ruka
Ta nam je nezgoda pokvarila malo raspoloženje i dojam cijelog dana, pa smo otišli na spavanje.
Ujutro se trebalo rano dići i uloviti bus za Yangun, ovaj put bus je bio koma, srećom da idemo doma jer je svako slijedeće putovanje bus sve gori. Imao je uske klupe od razvaljene kože na koju je trebalo sjesti dvoje ljudi, a taman je stao jedan, u sredini su zgurali dva reda onih plastičnih stolčića, opet se vozim u busu iz filma Tko to tamo peva, prošlost se ponavlja.
09.01.2012. povratak u Yangun
Put traje duže bar sat vremena nego kad smo išli prema Ngwe Saung, a stao je samo jedamput.
U busu je ispred mene neka cura koja mi nudi svoj kukuruz da podijelimo, nema puno ali daje mi pola od svojeg .Na stajalištu sam malo odglavinjala po nekoj stazi i došla do neke potleušice na čijem je prozoru stajala žena s djetetom, mahnula sam a ona je došla i igrale smo se s njenom malom bebom koja se smijala i iako me nije razumjela kao ni ja nju, smijale smo se i veselile kao da se znamo dugo. To je ta jednostavnost, dobrota i dobrodušnost, milostivost i nesebičnost koja mi cijelim putem do aerodroma tjera suze na oči, plačem kao malo dijete i suze same cure niz obraz jer su ti ljudi u meni otkrili neku drugu osobu, otvorili vrata mog srca koja su dugo bila zatvorena, natjerali me svojim primjerom da se mijenjam i pitam, da poželim biti bolja.
I ovaj puta znam da ću se ovdje vratiti.
svitanje u džungli oko Ngwe Saunga
jutarnja magla u džungli
još malo polja riže
selo uz cestu