Madagascar…krug se zatvara…Tamatave i Antananarivo

11.1. Tamatave 

Jutros bas nisam sretna jer me svrbi cijelo tijelo od uboda, dizem se rano i idem na kupanje. Srecom nema toga sto more ne izlijeci. Bacamo kupanjac i opet krece avantura…put do Tamatave. Vracamo se na mjesto gdje pristaje brod jer odtuda idu dalje puno bolji kombiji za 10000arija.
Imamo svoje sjedalo al klima opet tropska i sirom otvoreni prozori. U Tamatave smo oko 2 popodne, odmah nasli nekog tuk tukovca da nas vozi na kolodvor kod Cotisse buseva, to su opet najbolji kombiji mercedosovi s wifijem i navodno klimom( opet je bila tropska) i udobnim sjedalima koje nam je preporucio Ivan iz JARa a kostaju 24000arija.
Bilo je mjesta samo za onaj u 20.30h pa smo te karte uzele i ostavile ruksake i dalje s nasim tuk tukovcem u istrazivanje. Otfural nas je na Panganal canal. Voznju kanalom sam propustila kad smo odustale od Palmariuma, a to mi je bas bila zelja. Sad pocinje show, pregovaranje s nekim lokalnim klincima da nas provozaju u piroqu kanalom, dogovorimo za 20000arija sat vremena voznje, kad se njih sest ukrca s nama jer smo im atrakcija. Zezale smo mi poslije njih da oni nama moraju platit kaj se voze s nama. Kanal su izgradili Francuzi za prijevoz robe i ima nekih 600km uz obalu, ovo je samo mali dio gdje smo se provozale i vise je bila zajebancija s mulcima nego voznja al sve je to dio avanture. Ljudi zive uz kanal, stoka pase, ekipa peca s obale.,.lijepo je vidjeti svakodnevni zivot kako se odvija uz kanal.
Morale smo mulce nagovorit da se vratimo jer bi se oni cijeli dan zajebavali s nama, i cerekali al mi smo jos htjele do plaze. Otfura nas tuk tukovac do olaze, i o da pocne natezanje s njim za pare, a tak je bil simpa do tad i onda je bubnul duplo vecu cifru od one za koju smo se dogovorile, sranje kaj im nikad nije dosta…al ovaj put nas nis ne jebe…uzmi ili ostavi…i okrenule smo se i otisle, ne da mi se vise s  njima ciganit, samo veli da cu pozvat policiju pa cemo se lakse dogovorit.
Naravno da je uzeo lovu i otisao.
Plaza je koma…one africke plaze u gradovima gdje se lokalci skupljaju hrpa smeca, prljavo more al pravi muving. Birtije s plasricnim stolcima, ribari vuku mreze, promenada. Taman smo vidjele i u luci usidreni brod Mercyships.org. Malo glavinjamo, gledamo ulov, pozdravljamo skvadru i na kraju idemo u restoran kaj su nam jucer preporucili iz Hibiskusa skvadra La terasse. Restoran je pun bijelih smezuranih, trbusastih starkelja s mladim prekrasnim crnim komadima…sto bi rekla Slajka…to ti je ljubaf…
Nisam neki moralista al nekak se nikak ne mrem na taj prizor priviknut. Klopa je ok, al jeli smo i bolje, neki file od ribice i desert. Pocela je pljustat kisa, pa smo se vratile tuk tukom na Cotisse kolodvor, koji je suoer…ima wc, tus, klopu, tv…milina. Busom smo se vozile nekih 7 i pol sati i stigle u Antananarivo oko pol 4. Cijelim putem je pljustala kisa, a ja sam uglavnom spavala.

Vracam se po Slajku u hotel da odemo zajedno do centra, iako je u africkim gradovima jako tesko odrediti sto ke centar a i nije da ima puno za vidjeti. Gubsmo dosta vremena da Slajki naplate i izvrate eure i vec me lagano lovi nervoza. Napokon se pokrecemo i bauljamo jos malo po gradu, opet kraj hrpe svakojakih standova. Haklamo taxi i trosimo zadnje arijarije ili arije kak ih ja zovem iz milja na suvenire, i vozimo se do aerodroma duze od sat vremena kroz grad. Grad je smjesten na uzvisinama, tako da stalno idemo gore i dolje, nekako mi se ovi kvartovi na brdima cine ljepsi i pitomiji od centra, sarene cak ljepuskaste kucice a iza njih polja rize. Napokon stizemo na aerodrom, tu je naravno nered i krkljanac. Kuzimo da zapravo nije lako raditi s tim ljudima, nemaju bas neke radne navuke, totalno su neorganizirani i preopusteni, ponekad i lijeni. Simpaticno je to ovako u prolazu, al da moras s njima nekaj radit, krvav je to posao naucit ih uopce kaj je rad.
Kako bilo, uzivala sam u svakom djelicu moje nove africke avanture( osim onom s komarcima) i sigurna sam da cu se vratiti opet, privlaci me ta jednostavnost zivota, iskonske vrijednosti i ljepote, koje unatoc nekim negativnim stvarima koje su uglavnom donijeli bijelci nisu nestale i zapravo me vrate nekad u onaj easy, slow mode zivota, skrenu mi nekad pogled u samu sebe i zivot oko mene neopterecen toliko materijalnim vrijednostima, zivot radi zivota, a ne radi imanja.